Dušan Marinkovic

Dušan Marinković:
O duhu jednog vremena

Kako se kalila “Čukarica”

Slobodan Panjković-Bosanc hvalio se da je prvi upisnik karate škole, prećutavši da je kao student dao poslednju paru za članarinu. • Među karate početnicima bila su i deca koju je na treninge upućivao dr Mihailo Kostić, a zatim na Kongresu pedijatara Jugoslavije objavio rad o primeni karatea u medicini. • Međunarodna podeljenost karatea vršila je dodatni uticaj na rascep sporta u zemlji. • Slava opija i iskusava, a veličina čoveka ogleda se u njegovoj spremnosti da joj se povinuje ili odupre. Mare je odlučio da mlađima prepusti da sami kuju svoju sreću, a sam je ostao veran tradicionalnom karateu.

Dakako, najznačajnije mesto u istoriji jednog kluba pripada njegovom osnivaču. Dušan Marinković-Mare, međutim, zaslužio je i više od toga. Pre svega, ljubavlju i požrtvovanjem kojima je ušao u svet karatea i postavio osnove KK “Čukarica”.

Dušan Marinković svrstava se u pionire jugoslovenskog karatea, bio je dugogodišnji reprezentativac, uspešno je obavljao funkciju generalnog sekretara Karate saveza Jugoslavije, te niz funkcija na kojima se tokom karijere našao. Danas je trener KK “CIS Centar” u kojem se neguje tradicionalni stil.
Daleke, školske 1967.-’68. godine Mare je vodio karate sekciju u sali Tehničke škole “Nikola Tesla” u Beogradu. Njegovi tadašnji učenici Svetislav Kragović, Branislav Todorov, Mića Zivadinović, Miloš Kojić, Rade Antonijević…, istovremeno su bili ugledni prednjaci Društva za fizičko vaspitanje i rekreaciju (DFVR) “Partizan – Čukarica” na Banovom Brdu.
Na njihovu inicijativu, aktuelni predsednik DFVR i pukovnik JNA Dragutin Janković i generalni sekretar Društva Dragoljub Vasiljević, u septembru 1968. godine pozivaju Dušana na razgovor čiji je rezultat bio održavanje prvog karate treninga. Zbilo se to 4. oktobra iste godine u velikoj sali “Partizana – Čukarice”.

“Masovni odziv sve nas je iznenadio”, priseća se Mare. “Na prvom treningu bilo je prisutno oko osamdeset učenika, studenata i mladih ljudi. Takva masovnost i snažna društvena podrška ondašnje SOFK-e Čukarice opredelila me je da se u potpunosti posvetim vođenju karate škole. Naime, ‘ugasio’ sam klub u ‘Tesli’, a sve ondašnje nosioce plavih i braon pojaseva usmerio u KK ‘Biolog’, kod Živote Vukojčića.
A sam sam, u DFVR ‘Parizan-Čukarica’, krenuo iz početka.”

“Zapisnačari” na prevaspitanju

Na karate su dolazili učenici nekoliko osnovnih škola sa Banovog Brda. Posebno je veliko interesovanje bilo srednjoškolaca iz XIII beogradske gimnazije i Hemijske škole. Dušan Marinković priča nam o talasu oduševljenja i čudjenja koji je izazvala istočnjacka veština:
“Sećam se Srbe Popovića, čuvenog profesora fizičkog vaspitanja iz XIII gimnazije, koji je tih dana dana dolazio u ‘Partizan’ da vidi šta je to karate i ko ga vodi. Dogodilo se: svi odlični učenici digli su ruke od tradicionalnih sportova. Ni to, međutim, nije bilo toliko čudno. ‘Brinulo’ ga je što su dotadašnje školske lenštine, čija je glavna aktivnost na času fizičkog bila vođenje evidencije sa odigranih utakmica, odjednom postali uzorni sportisti. Karate ih je ‘preporodio’!

Ne mogu da zaboravim ni Đorđa Todorovića, profesora fizičkog vaspitanja u Hemijskoj školi. Često je posećivao časove karatea nameran da se ‘upozna sa novim sportom’ koji je zatalasao Čukaricu. Bio je strog, ali pravičan pedagog. Odao mi je priznanje za rad i dao punu saglasnost da njegovi učenici dolaze na treninge.”

Poslednja para za karate

Nisu samo školarci dolazili kod Dušana Marinkovića. Ne računajući na ogromnu popularnost među studentima Šumarskog fakulteta i DIF-a, koji se nalaze na Čukarici, ubrzo se iznenadio kada su u salu počeli da dolaze vec formirani ljudi i vežbaju sa jednakim entuzijazmom kao i “poletarci”. O tim susretima Dušan kaže:
“Sećam se Slobodana Panjkovića-Bosanca – kasnije majstora jugoslovenskog karate sporta i inžinjera šumarstva, koji je došao da se pohvali kako od članarine ima priznanicu br. 1. Naime, bio je prvi upisnik u karate školu, a pritom je prećutao da je kao student za nju dao poslednju paru. Budući vredan momak, postao je član reprezentacije ondašnje Jugoslavije i standardni član prve ekipe ‘Čukarice’”.

Od “studenjaka” do svetske bronze

“Odlično pamtim studente Fakulteta za fizičko vaspitanje, ondašnje cimere Ištvana Šiptera-Pištu i Muharema Zulića koje sam često ‘provocirao’: ‘Kakvi ste vi to studenti DIF-a, a vežbate kao seka-perse!’
Kad im je dozlogrdilo, pozvali su me u goste u studentski dom na Banovom Brdu i tada sam shvatio: bili su toliko siromašni da nisu mogli sebi da priuste više od jednog obroka dnevno, uz to redovno su pohađali nastavu i nisu propustali treninge karatea”, priča Dušan.
Ovi momci kasnije su izrasli u šampione: Ištvan je osvojio prvu bronzanu medalju za Jugoslaviju na svetskom prvenstvu u organizaciji WUKO federacije 1972. godine u Parizu, a Muharem je u istoriji YU karatea ostao ubeležen kao višestruki savezni prvak, doktorirao je na Fakultetu fizičke kulture i počeo da radi kao profesor na Višoj školi unutrašnjih poslova u Beogradu.
“Nažalost, Muharem nije više među nama, a ja sam postao kum njegovoj divnoj deci koja i danas žive na Čukarici i završavaju fakultete”, dodaje Mare.

Moje drage “žabice”

“Devojke Čukarice uvek su plenile radom, pojavom, a najviše lepim vaspitanjem. Bojim se pogrešiću i izostaviću neku od njih, ali dozvilite mi da spomenem moje ‘žabice’ – Ivančicu Paradinović-Vanju, Ljiljanu Milovanović i Olgicu Cvetković. Nešto kasnije pridružile su im se i Mirjana Stanković, Ljubica Knežević, Nada Golubović (Jahić) i mnoge druge. Vrhunskim rezultatima pronosile su ime Čukarice u zemlji i inostranstvu i bile pravi sportski ambasadori”, priseća se očinskom toplinom Dušan Marinković svojih prvih učenica.
Početne korake u karate školi ubrzo su napravila i deca koju je u klub upućivao pedijatar Doma zdravlja na Opstini Čukarica – dr Mihailo Kostić. On se, preko svoja dva sina, upoznao sa ovim sportom u prvim danima Marinkovićevog rada i čvrsto je propagirao ideju da trening karatea može da popravi razne posturalne poremećaje: držanje tela, lakše promene na kičmi, ravna stopala, spuštena ramena… Već nakon godinu dana, na Kongresu pedijatara Jugoslavije, objavio je rad u kojem je izneo iskustvo sa decom Čukarice u primeni karatea u korektivnom smislu i prevenciji zdravlja.

Pod okriljem velikana
“Razvijajući karate, pritom mislim na njegovo omasovljenje i podizanje kvaliteta na najviši nivo u Jugoslaviji, ja sam, zapravo, razvijao sebe – rastao sam sa čukarickim karateom i imao sreće da kao dvadesetogodišnjak 1968. godine budem učenik najvećih stručnjaka fizičke kulture i sporta u našoj zemlji. Pre svih, dr Ljubomira Nešića, člana ‘Partizana Jugoslavija’ koji je ponikao u ‘Partizanu Čukarici’, univerzitetskog profesora dr Radoslava Jankovića i moje karate učitelje, univerzitetske profesore dr Vladimira i dr Iliju Jorgu”, navodi Marinković.
Od Dragoljuba Vasiljevića-Saleta, Mare je mnogo naučio o masovnim oblicima organizovanja akademije, sletova i menadžmentu u sportu. I sam veli “od njega sam naučio da volim ono što radim i odlučio da se sto posto posvetim karateu. Napustio sam studije matematike i prebacio se na Fakultet za fizičku kulturu, odnosno Višu trenersku školu.”
Osnivač “Čukarice” istovremeno je postao predavač i student prve generacije Odseka za karate i druge borilačke sportove pri Višoj školi. Kolege su mu, prema sopstvenim rečima bile “vrhunski stručnjaci borenja”: Vuk Rasović, Ljubomir Vračarević i drugi. Ne treba zaboraviti: snažnu podršku čukarickom karateu u to vreme dao je profesor dr Srboljub Popović. I sam je bio učesnik i vežbač čuvenih seminara u Trpnju, iako je bio ekspert za džudo.
Nedugo zatim, karate je kao sport uključen u redovnu nastavu na DIF-u.

Svetski raskol i domaći uspon

Teško je u nekoliko rečenica sažeti dešavanja na ličnom planu. Mare ubrzo postaje član Uprave Saveza organizacija za fizičku kulturu (SOFK) Čukarice, Saveza organizacija za fizičku kulturu Beograda i delegat u Savezu organizacija za fizičku kulturu Srbije. S druge strane, jos uvek je bio aktivni sportista i višestruki prvak Jugoslavije – od 1968. godine (u juniorskoj konkurenciji), pa sve do 1975. godine, i to u različitim disciplinama.
Sedamdesete godine proslog veka, u vreme osnivanja WUKO federacije, nastupa na prvom Svetskom prvenstvu u Tokiju. Biće učesnik SP i 1972. u Parizu kad Ištvan Šipter osvaja bronzanu medalju, ali i svedok svetskog raskola karatea i podeljenosti koja i danas traje.
“U tom periodu školujem se za međunarodnog karate sudiju i postajem jedan od tri ‘internacionalca’ u našoj zemlji. Sve znanje stečeno u tom periodu prenosim na sportiste Čukarice što će učiniti da postanemo jedan od najrazvijenijih karate centara u zemlji, prvaci Jugoslavije u više disciplina i standardni reprezentativci. Bilo je prirodno da moja popularnost na Čukarici raste jer sam zahvaljujući karateu pronosio njeno ime u zemlji i inostranstvu punih deset godina. Dobitnik sam više Oktobarskih nagrada Opštine, raznih plaketa i da se onda predsednik Čukarice birao kao danas, verovatno bih zahvaljući glasovima mojih učenika i njihovih roditelja došao i do ove funkcije”, šaljivo zaključuje Dušan i dodaje”snažna podrška na Čukarici i primer kako se organizovao sport, doveo je do velikog omasovljenja karatea do 1973. godine i formiranja Opštinskog karate saveza Čukarice, a kasnije 1975. godine i vrhunskog kolektiva kakav je karate klub ‘Čukarica’. Bilo je to priznanje pokretu od preko 2.000 članova i izuzetnim karatistima Čukarice, a ne meni.”

Kolevka šampiona

Opštinski karate savez Čukarice razvijao je masovnost karatea, a KK “Čukarica” vodio je brigu o sportistima koji su se kvalitetom izdvajali. Sva energija karate kluba “Čukarica” u periodu nakon osnivanja bila je usmerena na obezbeđivanje uslova za nastup vrhunskih sportista na velikim međunarodnim takmičenjima. Iz takvog opredeljenja, posle 1975. godine dolaze izvanredni rezultati Velibora Dimitrijevića, Nade Jahić, Ivančice Paradinović, Ljubice Knežević, Ninoslava Glišića… U tom periodu “Čukarica” je dala jos nekoliko doktora fizičke kulture: dr Aleksandra Tufegdžievskog iz Skoplja i dr Zorana Milinkovića iz Vranja. “Uostalom, naši kadrovi fizičke kulture su i evropski šampion Ninoslav Glišić, mr Aleksandar Tasković i drugi”, ponosno ističe Marinković.
Ondašnja društveno politička zajednica Opštine i SOFK Čukarice opredelila se za masovnost sporta na Opštini, pa je zato i davala snažnu podršku karateu. Nažalost, Čukarica je bila siromašna opština i nije imala mogućnosti da podrži vrhunski karate koji se razvio iz te masovnosti. Takmičenja reprezentativaca bila su skupa, nije bilo novca za putovanja, smeštaj i ishranu sportista po inostranstvu (svake dve godine Svetsko prvenstvo na raznim kontinentima, svake godine evropsko i balkansko prvenstvo…). Uporedo se razvijao i sistem takmičenja u Jugoslaviji, iziskujući sve veća ulaganja.

Svako je kovač svoje sreće
Nemaština je, oko 1978. godine, bila prva kolevka raskola u KK “Čukarica”. Naravno, međunarodna podeljenost vršila je dodatni uticaj i na rascep sporta u zemlji. Sve zajedno dovelo je do različitih mišljenja o daljim pravcima razvoja kluba i jugoslovenskog karatea.
Slava opija i iskušava, a veličina čoveka ogleda se u njegovoj spremnosti da joj se povinuje ili odupre. Mare je savladao ljudsku slabost i pokazao da je daleko iznad sujete:
“Ostao sam veran tradicionalnom karateu kojim se bavim već punih četrdest godina. Dakle, nakon dvanaest godina rada u ‘Čukarici’ 1980. odlučio sam da je ‘napustim’. Imao sam dilemu: da li da se borim protiv svojih učenika i možda rušim ono što sam godinama stvarao?
To mi nije padalo na pamet. Odlučio sam da pustim mlade da sami grade svoj put i budućnost čukaričkog i jugoslovenskog karatea.”

Vreme praštanja
“Bio sam u pravu, Karate klub ‘Čukarica’ opstao je i jugoslovenskom karateu dao mnoga velika imena i posle 1979. godine. Tradicija čukaričkog karatea nastavlja se i danas i uveren sam da ce se i buduće generacije sa ponosom da sećati svih divnih ljudi i sportista koji su pronosili ime Čukarice širom sveta. Svi koji su se ljutili, neka zaborave i oproste jedan drugom.
Koristim priliku da kroz ovaj intervju pozovem desetine hiljada čukaričkih karatista i mojih učenika, iz prošlosti, da pomognu vrhunskim karate sportistima ‘Čukarice’ danas. Na taj način karate će nastaviti da živi, a sa nekim novim klincima i u buduće cemo deliti radost. Ona će biti utoliko veća ako u svakoj novoosvojenoj medalji prepoznamo i sebe. To je način da se ‘Čukarica’ i dalje voli, a mi produžimo svoje sećanje”, zaključuje Mare.

Više od organizacije
Sport u zemlji trpeo je snažne potrese i pratio promene u društvu koje su rezultirale Ustavom iz 1974. godine. Marinković se priseća:
“Lokalnu samoupravu karate sporta prvi put u našoj zemlji imali smo na Čukarici kroz spomenuti Opštinski karate savez Čukarice. Naš prvi predsednik bio je diplomirani ecc Bogdan Tamindžić, tada i sam vežbač koji je oba svoja sina stavio u vrstu pored sebe. Svi su došli do majstorskog zvanja, a Bogdanov stariji sin Aleksandar diplomirao je na DIF-u.
Bogdan Tamindžić je ‘nametao’ model savremenog organizovanja sporta u Beogradu i Republici. Postao je član Predsedništva SOFK-e Jugoslavije i potpredsednik Karate saveza Jugoslavije. Svi se sećamo jedne od najveličanstvenijih akcija – organizacije Evropskog prvenstva 1978. godine u Beogradu, koju je sproveo sa svojim saradnicima.”

Japanski, a naš
“Preko Karate saveza Beograda ‘dogurao’ sam do pozicije generalnog sekretara KS Srbije i za vreme Ljubivoja Ršumovića, 1975. godine, predložen sam za generalnog sekretara KS Jugoslavije. Podsećam da je i poznati pesnik vežbao karate kod nas, na Čukarici.
Bilo je još saradnika i snažnih privrednika sa Opštine koji su se u tom periodu uključili u karate i pomogli njegov razvoj. Zajedničkim naporom menjali smo sport u zemlji. S jedne strane imali smo rezultate i masovnost, a s druge svima smo primerom pokazali kako moe i treba da se organizuje sportski rad. Karate je, bez obzira na poreklo, ušao u porodicu nacionalnih sportova”, objašnjava Marinković.
Mnogi su počeli da rade po ugledu na “Čukaricu”, a medju brojnima Dušan se seća Opštinskog Karate saveza Čacka koji je okupio nekoliko hiljada sportista. ‘Čukarica’ tih godina često boravi u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, Makedoniji, Crnoj Gori, Kosovu i Vojvodini. Takmiči se svuda i razvija dobre sportske odnose u zemlji i inostranstvu.

Sve ljubavi “Čukarice”
“Od nekih naših sportista život nas je surovo razdvojio. Godinama smo u znak sećanja organizovali ‘Memorijal Slobodana Jocića’, u početku lokalno takmičenje koje je izraslo u međunarodni turnir, a zatim preraslo u ‘Kup oslobođenja Beograda’.
Čukarica se volela i zbog Trpnja, gde je DFVR ‘Partizan – Čukarica’ imao letovalište. Od 1970. godine u tom letovalištu braća Jorga, nasi učitelji, održavali su svake godine Savezni karate seminar na kojem je učestvovalo i po šest stotina sportista u jednoj smeni.
Mnogi brakovi sklopljeni su zbog trpanjskog sunca ili moda meseca”, dodaje sa osmehom Mare, “ali je činjenica da su tu brojni karatisti stekli i majstorska zvanja i do danas ostali na najvišim funkcijama karate organizacija, ili nastavili da prenose stečeno znanje kao profesori karatea na fakultetima i višim školama. U Trpnju smo školovali trenere i sudije i odrzavali pripreme vrhunskih sportista. On je u osnovi svih kasnijih medalja osvojenih pod zastavom naše zemlje.
I danas srećem veliki broj vezbača. Trpanj nam je nezaobilazna tema i slažemo se da je ovaj kamp svojevrsna kolevka jugoslovenskog karatea. Verovatno da pravi razlog za takvo shvatanje i nas pristup leži u činjenici da smo tada svi bili mladi i nije nam teško padao život u šatorima. Bilo je važno da vežbamo sa našim učiteljima i dobro se družimo. U Trpanj je dolazio i simpatični instruktor Takashi Tokuhisa, koji je takođe uticao na razvoj karatea na Čukarici, a i šire.

Neka nova svetlost
“Budući studenti Fakulteta za fizičko vaspitanje i sport kroz diplomske radove i postdiplomske studije trebalo bi jos više da rasvetle ulogu ‘Čukarice’ u razvoju karatea u Jugoslaviji. Sigurno da bi to moglo biti interesantno pitanje i za sve koji se bave istorijom fizičke kulture i sporta.
Kako god bilo, mi smo gradili jugoslovenski karate, a naši stručnjaci i osvajači medalja utkani su u istoriju karatea ondašnje Jugoslavije, ali i Državne zajednice Srbije i Crne Gore danas.
Srećan sam sto je ‘Čukarica’ jos uvek u vrhu karatea. Mi smo u tradicionalnom karateu ponovo u ‘Partizanu – Čukarica’ gde vežbaju reprezentativci i vrhunski sportisti karate kluba ‘CIS Centar’.
I ovakva različitost karate sporta je bogatstvo Čukarice. Ona je čak po tome i prepoznatljiva: svi možemo i moramo da živimo u jedinstvenoj zajednici sportova sa svim njihovim osobenostima”, zaključio je Dušan Marinković.