Zoran Alimpić

Zoran Alimpic:

O vaspitanju i vrednostima stečenim kroz karate

Više od sporta

“Čukarica” se u pedagoškom smislu uvek izdvajala od drugih klubova i ovakav način rada bio je karakterističan za sve naše trenere. • U svakom sportu samo na vrhu piramide nalaze se asovi koji osvajaju medalje, ali isto tako moraju da postoje još stotine i hiljade onih koji treba da vežbaju zato sto u tome uzivaju i zato sto vole sport kojim se bave. • Mi koji treniramo karate znamo da za vežbanje nisu potrebne komplikovane sprave niti posebni uslovi. Sve sto je neophodno su dobra volja i malo vremena.
Zorana Alimpića, predsednika KK “Čukarica” profesionalni život odvojio je od sale i aktivnog vežbanja karatea. Ipak, i danas on pronalazi vremena za rekreaciju i, koliko god je to moguće, pokušava da pomogne razvoj sporta.
Razgovor sa Zoranom bio je, ustvari, pogled iznutra – iz sale. Pogled iz perspektive nekadašnjeg dečaka kojeg je karate menjao, oblikovao i naučio da je život borba u kojoj nema predaje.

Kada ste počeli da trenirate i zašto ste se odlučili baš za karate?
“Bilo je to 1978. godine, imao sam svega dvanaest godina. ‘Čukarica’ se tada nalazila u DFVR ‘Partizan’, u Lješkoj ulici, a klub je vodio Dušan Marinković.
Zašto bas karate? Iz dva razloga. Prvo, veća grupa mojih drugova iz skole ‘Banović Strahinja’ upisala se na karate, a osim toga, tada su bili omiljeni filmovi sa Brus Lijem i borilački sportovi su odjednom dobili na popularnosti.
Ne mogu da se setim koliko nas je na početku bilo, ali znam da je sala uvek bila puna. Već nakon prva tri meseca polako su počeli da otpadaju svi koji nisu mogli da izdrže naporne treninge. U to se vreme vežbalo malo drugačije i u strožijim uslovima.
Nakon godinu dana, od naše grupe, samo sam ja ostao u sali.”

Ko su bili Vaši prvi treneri? 
“Sa samog početka sećam se Raleta Pajkovića, Alekse Buzura, Goroljuba Stojanovića, Ljubice Knežević, a kasnije, početkom osamdesetih i Zorana Smiljanića, pedagoga koji je ostavio izuzetan trag u našem razvoju.
Kada je Ninoslav Glišić preuzeo vođenje kluba, vežbanje je usmereno u ozbiljan takmičarski rad, a u karate je ušla sportska dimenzija.
Klub je u prvoj fazi postojanja imao veoma dobre rezultate, zatim je usledio krizni period, a sa Glišićevim dolaskom ponovo se vratio na stare staze.”

Na čemu su Vaši treneri insistirali u sali i van nje? Koliko su zaista uticali na razvoj mališana koji su vežbali u “Čukarici”?
“Uvek su u pitanju bili treneri koji su o vaspitanju dece vodili mnogo računa. Nisu težili samo da naprave takmičare koji će osvajati medalje, već da decu nauče da budu primerna u svemu, imaju dobre ocene i izađu na pravi put. Sve to bilo je važnije od sportskih rezultata.
Tada sam još mislio da je karate sam po sebi takav. Ali, posle sam shvatio da nije baš svuda isto. ‘Čukarica’ se u pedagoškom smislu uvek izdvajala od drugih klubova i ovakav način rada bio je karakterističan za sve naše trenere.”

Koliko je Vaše opredeljenje da se bavite sportom uticalo na Vaš psiho-fizički razvoj i život uopšte? Koliko Vas je, iz ove perspektive gledano, sport ustvari izmenio kao čoveka i u čemu je njegova vrednost?
“Karateu dugujem mnogo. Svako ko dugo trenira, sigurno zna o čemu govorim. Niko od nas ne bi postao čovek kakav jeste da nije bilo karatea.
Sport je nesto posebno. Čovek nauči kako da pobedi sebe, nauči se samodisciplini. Ne radi se samo o zdravom životu, o dobroj fizičkoj formi ili možda ispravljanju nekih zdravstvenih nedostataka.
Karate vas učini jačim psihičkom smislu i, u krajnjoj liniji, uči da budete bolja i vrednija ličnost. S druge strane, mlad čovek svoju energiju i agresivnost može da potroši na pravi način, a tako se najlakše sklanja od stvari kao što su ulica, štetne supstance…”

To jeste jedna strana medalje. Ali, mladi ljudi ponekad ne mogu da usklade školske obaveze sa treningom, pre svega iz želje da se provedu i opuste? Kada se ove dve stvari stave na vagu, koji tas preteže?
“Ja sam bio dobar đak, završio sam fakultet u roku, nisam imao nikakvih problema i uvek sam smatrao da mi karate u tome pomaže. Jer, ako neko može da izdrži da svako veče ide na treninge, čak i kada mu nije do toga, kad se natera da radi teške stvari, a učenje svakako to jeste, jasno je gde leži prednost. Sport nesumnjivo pomaže stvarnju samodiscipline i uvođenju radnih navika.
Druga strana medalje jeste to da neko ko redovno i naporno trenira, posle ne može da izlazi i da se provodi. Početak osmadesetih obeležio je izuzetno živ period, novi muzički talas i žurke. Iako u to vreme nisam bio na mnogim mestima na kojima su bili moji vršnjaci, ipak sam mnogo dobio. Na kraju krajeva bio je to moj izbor.
Našoj generaciji, međutim, nije bio cilj samo bavljenje sportom. Niko od nas nije sebe video samo kao karatistu. Svi smo išli u školu, na fakultet, imali i druga interesovanja. Znali smo da ćemo jednog dana prestati da treniramo i da ćemo morati da radimo i nešto drugo.
Kasnije su došle generacije koje su imale drugačije poglede. Valjda je konkurencija postala veća, a sport zahtevniji. Trenirali su toliko da su zapostavljali školu. Neki su, opet, bili usmereni da se školuju u sportu što, takođe, nije loše.
Možda je u tom smislu sport dobio na kvalitetu, ali izgubila se njegova širina. Ne moramo svi da budemo šampioni. Primera radi, iako nisam bio posebno uspešan takmičar, sebi sam mnogo pomogao.
U svakom sportu samo na vrhu piramide nalaze se asovi koji osvajaju medalje, ali isto tako moraju da postoje još stotine i hiljade onih koji treba da vežbaju zato što u tome uživaju i zato što vole sport kojim se bave. A, on će im pomoći da budu uspešni u profesijama i životima.”

“Od 1978. do 1993. godine aktivno sam se bavio karateom. Što zbog posla, sto zbog učešća u političkom životu posle petnaest godina prestao sam intenzivno da vežbam. Savetujem svakome ko se bavi sportom, završi srednju školu, pa i fakultet i zaposli se, da svakako nađe vremena i nastavi sa fizičkom aktivnošću. Sigurno da posle toliko vremena nije zdravo potpuno se odreći sporta. I dan danas treniram skoro svaki dan. Uvek nađem po petnaest-dvadeset minuta za vežbe koje mi omogućavaju da sačuvam gipkost i zdravlje.
Moram reći i to: iako nikada nisam radio u struci, fakultet mi je dao odličnu osnovu za sve čime sam se u životu bavio. Zato uvek govorim ljudima da, bez obzira na posao kojim se bave, smognu snage i steknu univerzitetsku diplomu.”

Koliko Vam je bavljenje karateom pomoglo u profesionalnom smislu? Da li ste naučili da lakše prevazilazite probleme, bolje ocenjujete ljude i saradnike i steknete dovoljan nivo tolerancije koji je u političkom životu više nego potreban?
“Upravo, sve to zajedno. Ali, postoji još jedna stvar. U poslu se često susrećem sa ljudima iz sveta karatea koji su se takođe, u profesionalnom smislu, opredelili za politiku. Svi su oni uspešni ljudi. Karate je veština koja uči čoveka da se ne predaje. A, politika je borba. No, to je i sam život.
Neke stvari koje se nauče u strategiji borbe sa protivnikom, važe i u svim ostalim oblastima. Iskustvo koje čovek stekne u karateu je ogromno. Kada treba da stane na crtu sa protivnikom koji je jači od njega, ili da nastupa pred hiljadama gledalaca, to su trenutci koji od čoveka traže mnogo. Sve drugo što može da vam se desi u životu, uglavnom je manje stresno. Lakše mi je da drzim govor pred hiljadu ljudi, nego da vodim borbu pred istim brojem gledalaca i izgubim je.
Kada čovek kroz duge godine vežbanja nauči da se kontroliše, vodi meč, pobedi i upotrebi um i iskustvo, bez imalo muke uspeće da svoje znanje primeni u životu. Bas zato mislim da su karatisti u prednosti nad drugima i da kroz brojne teškoce koje se nameću prolaze uspešnije od mnogih.”

S obzirom na dugi niz godina u političkom životu, sigurno možete da napravite paralelu u razvoju sporta na Opštini u vremenu iza nas i danas.
“Vreme brzo prolazi i svet se brzo menja u informatičkom, tehničkom smislu, ali i u odnosima i tome često ne možemo da se prilagodimo na vreme, kamoli da shvatimo. Teško je uporediti vreme u kojem deca danas počinju da vežbaju karate sa dobom kada sam ja ušao u taj svet. Tada novac nije bio tako važan kao danas, vežbanje je bilo uživanje, drugačiji je bio odnos prema sportu u školama, drugačije su se koristile sale, sport se drugačije finansirao, postojala je SOFK-a, fondovi i budžeti… Jednom rečju, sport je bio državna delatnost.
Danas je on prepušten tržištu, klubovi sami moraju da se finasiraju, sale više nisu besplatne. Važne su reklame, televizija, popularnost sporta koji tako privalči donatore. Roditelji imaju drugacija očekivanja od mališana… Žele da im deca budu šampioni, da zarade novac i zato ih usmeravaju na unosnije sportove kao sto su fudbal, košarka ili tenis.
Opština Čukarica ima relativno male mogućnosti u budžetu da bi pomogla razvoj sporta, a sredstva se usmeravaju na drugu stranu. Ipak, mi smo i sa malo novca uspeli da poboljšamo vežbanje u školama i vratimo masovnost u amaterski sport. Prestali smo da pomažemo i finansiramo profesionalne klubove u onoj meri kako je to nekada rađeno. Naravno, oni su to loše primili, smatrajući da je nasa odluka usmerena protiv njih i protiv sporta. To, svakako, nije tačno.”

Sta je konkretno učinjeno?
“Vratili smo školske lige koje su nekada postojale. Nastavnici i sudije dobijaju dnevnice za te nastupe i time je njihova motivisanost veća. Danas se odrzavaju međuškolska prvenstva u košarci, fudbalu, između dve vatre… Radili smo na tome da pomognemo školama i obdaništima da opreme fiskulturne sale i zamene dotrajalu opremu, a toga je bilo mnogo. I klubovima smo, takođe, pomagali po određenim kriterijumima i to u cilju omasovljenja članstva – ‘forsirali’ smo amatarski sport.
Poslednjih nekoliko godina, kada bi se u budžetu stvorio višak sredstava, išli smo na to da ih usmeravamo u obnavljanje sportskih terena u stambenim blokovima koji su dugo bili zapostavljeni. Taj proces traje, a krajnji cilj nam je da kroz nekoliko godina imamo obnovljena sva igrališta i izgrađeno na desetine novih.
Ne zaboravimo ni Adu Ciganliju koja je važna ne samo za Čukaricu, vec i za grad. Ona je postala sportski centar u pravom smislu te reči. Lepo bi bilo kada bismo isto učinili i sa Košutnjakom. Naravno, dobro bi bilo da u promenama tržišnog, političkog i privrednog sistema i profesionalni i amaterski sport pronađu svoje mesto i uspostave ravnotežu. Da se svi bave sportom, ali i da oni najtalentovaniji, ako je to njihovo opredeljenje, imaju najbolje uslove za postizanje vrhunskih rezultata.”

Jedan od dobrih pokazatelja da li se sportske organizacije kreću u dobrom smeru sigurno je i stepen maloletničke delikvencije. Koliko je to evidentno na primeru Čukarice?
“To je poznata činjenica. Sport je alternativa u tom smislu i najbolji put da se deca pravilno usmere je kroz sport i preko škole.
Nažalost, tu postoji problem, jer u školama je predviđen mali broj časova fizičke kulture, a čak i oni nisu dobro iskorišćeni. Na Opštini Čukarica, u naseljima južno od Železnika, škole nemaju sale za fizičko. Od njih ne možemo ni zahtevati neku aktivnost u tom smislu, jer za to ne postoje mogućnosti.
S druge strane, škole koje nemaju novca moraju da popunjavaju budžet izdavanjem sala u zakup starijim rekreativcima, umesto da one bude u funkciji masovnog dečjeg bavljenja sportom. Naravno, sve je povezano. Kada bi škole imale dovoljno novca, sale bi bile na raspolaganju deci da se bave sportovima kakav je između ostalog i karate. On ne zahteva posebnu opremu, a pritom je popularan kod dece.”

Šta govori Vaše iskustvo, koji model za unapređenje sportskih organizacija je najbolji?
“Čukarica je sportska opština, pre svega zbog položaja koji zauzima. U blizini su Ada Ciganlija, Košutnjak, hipodrom i veliki broj sportskih objekata, bazeni, jedini skijaški teren u Beogradu… Brojna su sportska društva i klubovi. Kada se sve to sabere, sportska aktivnost na Opštini mnogo je veća od onih koje imaju neke države u okruženju. Ali, ne možemo imati ambiciju da sve to finansijski podržavamo, prosto jer je to neizdrživo.
Zato treba razmišljati o organizovanom ulasku privatnog kapitala, a to je stara tema. Trenutno je u zamahu privatizacija privrede koja će neminovno ‘zakaciti’ i sport. Opet naglašavam, jedan deo sportskih aktivnosti mora da finansira država, najviše kroz izgradnju i obnavljanje sportskih objekata. Država mora naći interesa u tome, pre svega mislim na zdravlje građana, dece i mladih.
Ne smemo izgubiti iz vida da je sport osetljiv na privredne krize. Ako privreda stagnira, sport je prvi kojem se uskraćuju sredstva, jer se smatra luksuzom.
Mi koji treniramo karate znamo da za vežbanje nisu potrebne neke komplikovane sprave niti posebni uslovi. Sve što je neophodno su dobra volja i malo vremena.”

Zoran Alimpić
rođen je u Pančevu, a u Beogradu živi od 1968. godine. Završio je Osnovnu školu “Banović Strahinja”, a školovanje nastavio u XIII beogradskoj gimnaziji i Arhitekstonskoj školi. Diplomirao je na Šumarskom fakultetu. U profesionalnom smislu bavio se građevinom i radio je u Stambenoj zadruzi “Univerzitet”.
Poslednjih osam godina proveo je na mestu predsednika Opštine “Čukarica”, a danas je potpredsenk Skupštine grada Beograda, republički poslanik i predsednik gradskog odbora DS-a.