Nenad Koropanovski

Nenad Koropanovski:

Na talasima previranja

Iz senke do sjaja
Trenerski posao uvek sam shvatao ozbiljno, imao jasan cilj i trudio se da formiram grupu koja će biti najbolja na polaganjima i zapažena na takmičenjima. O “Čukarica” je postavila visoke granice profesionalnosti. Počev od organizacije, uslova, međuljudskih odnosa, planova, takmičenja, priprema i samih treninga, nije joj bilo premca. O vrednost rada sa Vlatkom Bojovićem ogledala se u kontinuiranom napretku i bilo je samo pitanje trenutka kada ćemo napraviti vrhunski rezultat. Treće mesto na Klubskom prvenstvu Evrope ostalo je kruna naše generacije.

Nenad Koropanovski, sportski direktor “Čukarice”, iako nije ponikao u ovom klubu, od trenutka kada je postao deo čukarickog tima, sve do danas – što kao takmičar, što kao trener, činio je da “Čukarica” ostaje prepoznatljiva.
U teškom trenutku, nakon razlaza najuspešnije ekipe, nasleđuje Ninoslava Glišića koji je sportske standarde podigao na visok nivo. Najodgovornija funkcija nije rezultat slučajnosti, a način na koji se oduvek bavio sportom to i potvrđuje.

Vaš ulazak u karate?
Karate sam počeo da vežbam sa deset godina. Bilo je to 1984. godine u KK “Vazduhoplovac” iz Zemuna, a prve korake naučio sam od Jovice Zikića. Tada je stara škola bila još uvek dominantna.
Vreme je prolazilo, a moji su se treneri menjali. Između ostalih bili su tu još i Branislav Zafirović, Lenko Štiglica i Zoran Stajčić. U “Vazduhoplovcu” polažem za sve pojaseve, a 1992. pred Vučinićem, Demijevskim i Mudrićem stičem majstorsko zvanje.
Rad sa Zoranom Stajčićem promenio je moje poglede na karate i predstavljao prvu prekretnicu u karijeri. Od tada se ozbiljnije posvećujem sportu.

Kakvu je konkretnu promenu doneo taj prelomni trenutak?
Već sam rekao, sa karateom sam se upoznao kroz tradicionalni sistem vežbanja koji odlikuju beskrajna ponavljanja, dugotrajno stajanje u stavovima, a dominantan deo treninga čine kihon i kate. Rečju – pravi okinavljanski metod rada koji je uvek bio obavijen velom tajnovitosti. Zoranov dolazak, u tom pogledu, predstavljao je iskorak u savremeni karate koji do tada nisam poznavao. On, naime, pokušava da demistifikuje stvari duboko ukorenjene u pore karatea.
Sve se dešava 1988. godine – polazim u srednju školu i istovremeno se selim sa jednog na drugi kraj grada, kada nastupa jednogodišnja pauza u treniranju. Ali, slučajnost je htela da na poziv Svete Rodića odem na pripreme u Zadar i ponovo se vratim u karate.
Ovaj period mog života obeležio je Dragan Škrbić, koji donosi potpuno novi pristup sportu. Nažalost, najveći deo generacije kojoj sam pripadao polako je prestajao da vežba. S druge strane, ja sazrevam u takmičarskom smislu i nastupajući za “Vazduhoplovac” postajem kadetski prvak Jugoslavije što me svrstava na širi spisak reprezentacije. Ubrzo prelazim u “Dinamo” iz Pančeva i 1993. godine sa timom stižem do trećeg mesta u I saveznoj ligi, a prvu godinu nastupa u juniorskoj konkurenciji proslavio sam osvajanjem bronzane medalje na Prvenstvu Jugoslavije.
Devedest i četvrte godine takmičim se za KK “Partizan” sa kojim dolazim do srebrnog ekipnog odličja, a 1995. postajem član KK “Čukarica”.

Uporedo sa takmičarskom, gradili ste i trenersku karijeru?
Opet se vraćam na Škrbića i “novi talas” koji je doneo. Dotadašnji treneri, s obzirom na način rada, nisu “izbacivali” profil takmičara koji bi dalje mogli da se “oblikuju”. S druge strane, bili su to ljudi u godinama, nespremni da se menjaju. Kao rezultat takvog spleta okolnosti javila se potreba za, uslovno rečeno, školovanjem novih trenera.
Tako i sam ulazim u ovaj segment karatea i 1991. godine, sa najmlađom grupom, počinjem da radim u “Vazduhoplovcu”.

Kako je trenerski rad uticao na Vas kao na takmičara? Da li je bilo teško uskladiti ambicije na tatamiju i van njega?
Nije tu bilo nekog unutrašnjeg sukoba. Prosto, imao sam svega sedamnaest godina i previše energije da bih razmišljao o takvim stvarima. Mnogi će se setiti doba opšte nemaštine i haosa u zemlji kada smo na prevoz čekali satima. I danas pamtim da sam svako veče putovao sa Vidikovca u Zemun, držao treninge, a posle i sam vežbao.
Na kraju krajeva, trenerski rad sam u samom startu shvatio ozbiljno: uvek sam za cilj postavljao da mi grupa bude najbolja na polaganjima i zapažena na takmičenjima. Upravo iz prve generacije mojih učenika izdvojila se Marina Kiš. Od samog početka, kao devojčica od svega šest-sedam godina, bila je upečatljiva – ćutljiva i vredna.

Takmičarska zrelost donela je promene u Vašu karijeru, a zatim je usledio i prelazak u “Čukaricu”. Kako je do toga doslo?
Sezonu 1991./92. završio sam kao ubedljivi kadetski prvak Jugoslavije. Ta je titula bila značajna tim pre što je došla kao rezultat napornog rada i to u konkurenciji koju su činila imena poput Matića, Sinđelica, Čolića i još nekoliko dobrih takmičara. Iste godine, na seniorskom prvenstvu Beograda, posle šest napornih kola stižem do prvog mesta, a na Prvenstvu Srbije osvajam bronzanu medalju.
Iako se rezultatski nije primetilo, u to vreme prolazio sam kroz sportsku krizu. Uz sve, promene klubova, ali i loše stanje u zemlji koje je, hteli mi to da priznamo ili ne, ipak ostavljalo ožiljke u svim strukturama društva, pa i u sportu, doveli su do preraspodele snaga u karateu u celini.
Iz “Dinama” prelazim u “Partizan”, ali nezadovoljan načinom rada i dalje razmišljam gde ću nastaviti karijeru. Vlatko Bojović je već godinu dana bio trener prve ekipe “Čukarice” i njihov napredak postao je vidan. Osim toga, “Čukarica” je bila dobro organizovan klub sa jasnim ciljem, te programom priprema i takmičenja, što je konačno i presudilo.

Beogradska škola karatea bila je prepoznatljiva i jedna od najjačih tih godina. Takmičari su se uz to dobro poznavali. Koliko ste sa te strane pratili nastupe ljudi iz “Čukarice”?
Uvek se osećalo se da je “Čukarica” specifican klub, međutim, iako se kod njenih takmičara video veliki potencijal, jos nisu bili u prvom planu i sasvim afirmisani. Povremeno sam se na tatamiju susretao sa nekim takmičarima iz “Čukarice” i to su bili mečevi u pravom sportskom duhu.
Prelomni trenutak dešava se sa zaokretom politike kluba koji postaje otvoren za pojačanja. Tako i dolazim u “Čukaricu”.
Kakva su bila Vaša očekivanja, a šta realnost?
Kako god zvučalo, iz ove perspektive gledano, ipak je bilo više ljudi koji su imali mogućnosti da ulazu u karate. Na takmičarskoj sceni egzistiralo je dosta jakih klubova. “Budućnost” je dominirala, no kvalitet “Dinama”, “Soko Štarka”, “Partizana”, “Studentskog grada”, “Sloge”, “Borca”…, bio je jednak, Prva savezna liga prilično jaka, a borba za medalju nezivesna do kraja. U konkurenciji za medalju do poslednjeg kola bili su praktično svi.
Znajući kako se vežba u “Partizanu” i “Dinamu”, ali i u drugim klubovima, nije mi bilo teško da shvatim: “Čukarica” je postavila visoke standarde profesionalnosti. Počev od organizacije, uslova, međuljudskih odnosa, planova, takmičenja, priprema i samih treninga, nije joj bilo premca.

Vlatko Bojović je na svojevstan način obeležio jedan period u “Čukarici” i ostavio značajan trag u ovom klubu. Kako je izgledao rad sa njim?
Vlatko je, pre svega, iza sebe imao uspešnu takmičarsku karijeru. Bio je jedan od pionira karatea koji su premostili jaz između tradicionalnog sistema vežbanja i savremenih tokova. Naime, do 1986. godine (ne računajuci kratkotrajni prelazak u WUKO) Jugoslavija je bila članica ITKF-a, nakon čega trajno ulazi u WUKO.
Bio je to prelomni trenutak za naš karate, a Vlatko jedan od prvih koji je pokušao da primeni drugacije principe. I bas kako je razmišljao i radio kao takmičar, nastojao je da se postavi i kao trener. Bez svake sumnje, imao je autoritet i bio je harizmatična licnost. Sledio je svoju viziju i neprestano tražio nova rešenja.
Iako je završio Tehnički fakultet, ozbiljno se pozabavio sportskim karateom. Mnogo vremena provodio je na Fizičkom fakultetu u Zagrebu, ekipu “Tempa” doveo je do drugog mesta na Klubskom evropskom prvenstvu, do tada je već imao dosta uspeha iza sebe i puno energije koju je unosio u salu.

U jednom trenutku u “Čukarici” je trenirao priličan broj jakih i specificnih ličnosti, ljudi koji su smatrali da pripadaju ili bar pretendovali da budu u vrhu karatea. Takav sklop je teško uskladiti da funkcioniše kao tim. Kako je Vama to polazilo za rukom?
Vlatko je sve dileme rešavao na specfičan način. Bilo je to ovako: jedan stane sa jedne, drugi sa druge strane, pa da vidimo ko ce jače. Posle toga nikada nije moglo da bude puno priče.
To je jedna od najpozitivnijih crta njegovog trenerskog rada. Takav sistem vežbanja i odnosa i sam sam pokušao da postavim kao deo bitnih odlika “Čukarice”.
Stavljanje težišta na lične odnose klub ne može da odvede daleko. Bojović je težio da postavi ciljeve koji su bili malo iznad trenutnih mogućnosti ekipe i pojedinaca, a zatim nas usmeravao na pravi put.

Kakav je rezultat dao rad sa Vlatkom Bojovićem?
Sa njim je sve išlo dosta brzo. Pre mog dolaska, ekipa je već dobrih godinu dana trenirala sa Vlatkom, a ja sam od ulaska u “Čukaricu”, te kroz celu narednu sezonu i lično osetio napredak. Već smo imali oformljenu okosnicu tima koja je uhvatila dobar zalet i konstantno išla uzlaznom linijom.
Vrednost rada sa Vlatkom Bojovićem i jeste bila u tome što nismo napredovali na mahove. Poboljšanje kvaliteta osetilo se kod svih podjednako i bilo je samo pitanje trenutka ko će i kada odskočiti i napraviti vrhunski rezultat.

Šta se dogadjalo na domaćoj takmičarskoj sceni pre odlaska “Čukarice” na Klubsko evropsko prvenstvo i kakav je bio Vaš nastup u Luksemburgu?
Najpre je završena I savezna liga u kojoj sam, još uvek takmičeći se za “Partizan”, sa timom osvojio treće mesto. “Čukarica” se tada našla na četvrtoj poziciji, i prema pravilniku Karate saveza Jugoslavije izborila pravo učešća na EP.
Niko od nas do tada nije nastupao na Prvenstvu Evrope u konkurenciji klubova. To je jos uvek bio jak turnir na koji smo pošli ne znajući šta nas čeka. Od nekadašnjih jugoslovenskih timova, samo su “Tempo” i “Budućnost” bili ubeleženi u anale ovog nadmetanja.
Ekipa “Čukarice” dobro se pripremala cele zime i proleća, imali smo dosta kontrolnih turnira, ali i pored svega pred nama je bila nepoznanica. Čak i Ninoslav Glišić, u to vreme sportski direktor kluba, nije očekivao previše. Nadali smo se da ćemo proći prvo kolo, a verovali smo: ukoliko izađemo kao pobednici i iz drugog, biće to podvig.
“Čukarica” je već u to vreme funkcionisala zahvaljujući unutrašnjim snagama malo se oslanjajući na Savez od kojeg je imala samo opstrukciju. Pored nas, na prvenstvu su nastupli još “Naftagas”, “Sloga” i “Ktitor”. Od ekipe “Ktitora” se najviše očekivalo. Nju su činili reprezentativci: Stojadinov – koji se te godine okitio evropskom bronzom, Mićović – vicešampion sveta, Joković – “srebrni” sa EP, Todorvić – trećeplasirani sa EP… – zaista jak tim.
S obzirom da su mediji pratili akciju Saveza, naglasak je stavljan na pomenute klubove. Istini za volju, i “Čukarica” se spominjala, ali realno gledano, na ovo takmičenje otišli smo u senci i u sopstvenom aranžmanu.

Usledio je izlazak na tatami i…

  
U dvorani smo bili samo jedan od pedest i sedam klubova. Već u prvom kolu čekala nas je ekipa iz Švedske. S obzirom da je “AB Stokholm” bio jedni predstavnik ove skandinavske zemlje, nalik našem “Ktitoru”, pod svoju krunu okupio je nacionalni tim. Za nas je to u startu bio negativan signal, no u meč smo ušli bez rezerve i sa namerom da damo sve od sebe. Tako je i bilo, a rezultat 3:2 odveo nas je u drugo kolo.
Kakva je bila Bojovićeva priča pred ulazak u meč sa Šveđanima?
Sa stanovišta psihologije, način na koji nam je pristupio bio je jedini ispravan. Od nas je tražio da damo svoj maksimum. Distanca sa koje sada posmatram to takmičenje govori i nesto više. Vlatko je, naime, imao poprilično iskustvo, ali i nastup sa ekipom “Tempa” i dobro je osetio da je faktor motivisanosti kod nas visok. Iako sami nismo znali, on je bio svestan činjenice da smo dobra ekipa i da će nas većina takmičara prvi put videti, što je u neku ruku, bio nas adut.
Kvalitetni timovi se posmatraju i “rešavaju” jedni druge. Ali, kada dobar sastav debituje na turniru, to može da bude veliko iznenađenje. Ispostavilo se da smo mnogima zadali probleme, jer nisu uspeli da brzo odreaguju.

U drugom kolu dočekali su Vas Česi?

  
Da, bila je to ekipa “Usti” koja se odlikovala znatnom čvrstinom i tvrdim karateom. Iz meča smo izašli kao pobednici, a rezultat je bio identičan onom iz prvog kola – 3:2.
Takmičenje se, zbog nastupa velikog broja ekipa, ovde prekinulo, a nastavak je usledio narednog dana. Znali smo da “idemo” na francuski “SIK” – tim koji je iza sebe već imao dve ili tri evropske titule, bili su ovenčani i slavom svetskog šampiona, ukratko apsolutni favorit i pretendent na medalju.
S obzirom da je Stevan Nikolić bio u Francuskoj i tamo vežbao, dobro je znao kako i šta rade. Mi ostali nismo mogli da izgubimo iz vida činjenicu da za “SIK” nastupa i čuveni Šardije, osvajač brojnih odličja sa evropske i svetske scene, jedan od najdominantnijih takmičara u svetu karatea uopšte.
Ali, sreća prati hrabre. Table su se odlično “pogodile”, Francuzi nas nisu poznavali, a naša motivacija bila je suviše jaka. Iako je Gavrilović izgubio prvi meč, u nastavku to nije bilo mnogo važno. Miloš Čolić završio je borbu nerešenim rezultatom, Teodor Rajić, Steva Nikolić i ja ostvarili smo pobede.
Izraziću se sportskim rečnikom: bili smo sasvim “napaljeni”, napravili smo dobar zalet i ušli u četvrt-finale.

Verovatno ste u tom tenutku najzad postali svesni da možete i do medalje?

  
Situacija je postala jasna. U “igri” je ostalo šesnaest timova, ali za kalkulacije nije bilo mesta. Naša sledeća prepreka bila je nemačka ekipa “Kalbelmide”, opet reprezentacija u malom – izuzteno krupni, jaki i visoki takmičari. Pobeda nad Nemcima dovodi nas u polufinale gde se susrećemo sa zagrebačkim “Tempom”.
Mislim da nam je “Tempo” bio lakši protivnik i od Nemaca i od francuskog “SIK-a”. Međutim, za Zagrebčane su nastupali Idrizi, tadašnji prvak sveta i Evrope, još jedan takmičar iz Hrvatske koji je prikazao odličan kvalitet, a bila su tu i dva pojačanja: Nemac, treći sa EP i, čini mi se – Šveđanin, prvak Evrope. Kako god bilo, dobro je krenulo, ali se loše završilo. Čolić tri sekunde pre kraja gubi meč na protivnikov uširo mavaši, Rajić, takođe, i to na diskutabilnu sudijsku odluku, i već se osetio pad. Konačni rezultat bio je 4:1 za “Tempo” koji se u Luksemburgu okitio zlatnom medaljom i postao klubski prvak Evrope za 1995. godinu.
Mi se u borbi za treće mesto sastajemo sa finskom ekipom “Kupion”, a pobeda od 4:1 donela nam je najznačajniji timski rezultat “Čukarice” – III mesto na EP.

Šta je ta medalja značila za Vas lično, šta za “Čukaricu” i gde se nakon prvenstva Evrope klub našao u jugoslovenskom karateu?
Za sve nas ova medalja bila je velika afirmacija. Skrenuli smo na “Čukaricu” veću pažnju celokupne karate javnosti i pokazali da je moguće sopstvenim snagama, radom, bez pojačanja sa strane i bez korišćenja loše, manipulativne politike napraviti dobar rezultat.
Ova medalja, zapravo, bila je izvanredan uspeh i veliko priznanje za sve koji su bili u klubu, počev od Rajka Jovanovića, predsednika, preko Ninoslava Glišića, direktora do Ratka Rakića, menadžera kluba, Vlatka Bojovića, ali i svih trenera koji su radili sa mlađim uzrasnim kategorijama

I pored svega, čini se da posle EP nastaju prve pukotine. Da li je ekipa prerasla mogućnosti kluba ili je “Čukarica” bila suviše ispred vremena i načina organizacije u našem savezu?
Osvajanje evropske medalje u strategiji kluba bilo je zacrtano kao jedno od krajnjih ostvarenja. Ipak, očekivalo se da će se to ostvariti kroz dve godine. U tom smislu, titula je dosla prebrzo i neočekivano. Narednu sezonu Vlatko Bojović nastaviće sa “Partizanom”, a mi ćemo vođeni Ninoslavom Glišićem nastupiti na Klubskom evropskom prvenstvu u Brašovu (Rumunija). Iako smo realno imali kvalitet, ostali smo bez medalje.
Bez obzira na sve, ipak je “Čukaraica”, za razliku od drugih klubova, bila dobro organizovana. Imala je plan i program rada koji je podrazumevao veliki broj priprema, zvanična takmičenja i jake kontrolne turinire u inostranstvu. Podsetiću samo na Švedsku i Italiju, turnire na kojima se okupljala elita evropskog karatea. I mi smo je pobeđivali.

U međuvremenu ste već bili na fakultetu i tako život usmerili na karate i u profesionalnom smislu. Koliko je sve to imalo uticaja da se nakon odlaska Ninoslava Glišića odlučite da preuzmete vođenje kluba?
U pitanju je bio niz okolnosti. Trenerskim poslom počeo sam da se bavim nešto pre upisa na fakultet, a studije su bile samo prirodni nastavak moje sportske karijere. Dodatno se usavršavam, širim svoje poglede i pravim retrospektivu dotadašnjeg rada sa svim trenerima. Pokušavam da izvučem ono najbolje i svemu dam lični pečat. Kako sam razmišljao tada, razmišljam i danas, i verujem da je jedino ispravno u sali primeniti stečeno znanje. Mali broj studenata FFK-a ima takvu mogućnost.
Bez obzira na takmičarsku karijeru, nisam prekidao da vodim treninge u “Vazduhoplovcu”. Prelaskom u “Čukaricu” ozbiljno se posvećujem treniranju i potpuno se pronalazim u karateu što se istovremeno odražava i na studije. Nakon dvogodišnje pauze, vraćam se na fakultet, a previranja u klubu i moj dolazak na mesto vodećeg čoveka struke bili su motiv više da diplomiram.

Da li ste znali u šta se upuštate? Šta ste očekivali, a šta zatekli?
Razlaz prve ekipe nije mogao a da ne ostavi posledice i na niže strukture. Sa zamenom jedne garniture, pukotine i rascepi se još jedno vreme produbljuju. S druge strane, Ninoslav je profesionalno radio posao direktora kluba i do krajnosti se unosio u karate i “Čukaricu”. Za mene je, opet, vođenje kluba predstavljalo izazov, tim pre što je sport moja struka. Treba reći i to: 1997. počeo sam da radim sa dotadašnjom drugom ekipom kluba, a već naredne godine, kada se i moj status promenio, taj rad samo sam nastavio.
Nisu, međutim, bez značaja ni dešavanja u društvu. Pad sankcija uticaće da se deca sve više interesuju za druge sportove. Što se kluba tiče, menja se kompletan sastav uprave, a na mesto predsednika dolazi Zoran Alimpić.
Naš najveći problem bile su finansije. Iako je Zoran bio izabran za predsednika Opštine, kao ozbiljan političar jasno je stavio do znaja da svoju funkciju neće zloupotrebljavati za dobrobit kluba. Njegov osnovni motiv i najveća podrška bili su usmereni u pravcu okupljanja najmlađih i njihovog uvođenja u sport i zdrav način života, daleko od ulice i loših uticaja.
Što se mene lično tiče, bio sam pri kraju studija, preuzimam klub i kao jako mlad idealizujem stvari smatrajući da ću se najvećim delom baviti isključivo strukom. Ubrzo shvatam da najviše vremena provodim posvecujući se drugim problemima – traženju novca, organizaciji, marketingu…

Kakva je bila klima na političkoj sceni u karateu u to vreme i koliko se sve odrazilo na rad kluba?
Nakon Klubskog evropskog prvenstva “Čukarica” dobija veći značaj i težinu u političko-sportskom smislu. Zbog nezadovoljstva radom Saveza koji je tada vodio Dragoljub Kočović, odlučuje da sa još nekoliko jakih klubova, između ostalih našli su se tu “Budućnost”, “Dinamo”, “Partizan”…, osnuje Svestilski savez. Prosto, političke strukture su postale isuviše dominantne na uštrb karatea.
“Čukarica” je samo tražila da se postuje njen rad i rezultati takmičara. Nažalost, uvek smo nailazili na zid nerazumevanja i to je bio osnovni razlog za ulazak u Svestilski savez.
Izlazak iz Karate Saveza Jugoslavije 1997. godine skupo smo platili. Ipak, već naredne godine, po povratku u njegovo okrilje, sa ekipom koju treniram ulazim u I ligu i postajemo najuspesniji klub na kadetskom i juniorskom Prvenstvu SRJ održanom u Pančevu.

Šta je obeležilo prve godine rada u sali? 
Pre svega, veliki entuzijazam, posvećenost karateu i afirmacija jedne nove generacije. Kvalitet ekipe bio je evidentan, ali su ti momci uvek ostajali u senci starije ekipe. Bilo je potrebno da se postave na svoje noge i počnu da ostvaruju rezultate. Definitivno, Žarko Stojović, Vladimir Vrtlar, Nikola Đurović, Vladimir Erić, Srđan Radojčić i Miljan Kontić dominiraju u periodu koji dolazi.
Značajno mesto dobija i ženska ekipa predvođena Vladom Stankovićem, ali i kata tim u sastavu Gordana Derikonjić, Olivera Stanković i Tanja Pavlović, koji renome stiče još u vreme Ninoslava Glišića.
Ubrzo ste se i sami suočili sa istim problemima koje su imali Vaši prethodnici, ali koje ste i kao takmičar osetili na svojoj koži. Ekipa kolektivno prelazi u “Milicionar”. U njihovom slučaju to je bilo mnogo drastičnije. Moja generacija imala je stipendije, opremu…, dok je situacija sada bila sasvim drugačija.
Raspolagali smo sa malom količinom novca i uz veliki napor došli do dodatnih sredstava koja smo uložili u poboljšanje uslova vežbanja smatrajući da je to najvažnije. Kupljen je tatami, a težište naših razmišljanja izmešteno je sa novca. Zajedno sa ekipom opredelio sam se za sport i vežbanje, verujući da je bavljenje stvarima koje ne zavise od nas suvišno i uzaludno.
Neminovno je bilo da tim takvog kvaliteta rezultatima ubrzo preraste mogućnosti kluba, ali mi smo napravili pomak. Ekipa se nije raspala. Naprotiv, ostali smo na okupu i momci su u kompletnom sastavu takmičenje nastavili kao članovi “Milicionara” koji sam trenirao uporedo sa “Čukaricom”.
Nažalost, koliko god se trudio da ih izolujem od materijalnih stvari, u tome nisam uspeo. Mladi ljudi od života žele više, pa ni entuzijazam nije večan.

“Čukarica” je u mnogo čemu postavila standarde. Od visokog kriterijuma stručnosti u svim segmentima rada nikad se nije odstupalo. Ko su danas najbliži saradnici kluba u tom smislu, kakva je njihova uloga i u kom smeru se ta saradnja kreće?
Moj posao kao sportskog direktora jeste da vodim računa o ovim pitanjima i kreiram delovanje kluba u tom smislu. Nažalost, finansijska sredstva nas prilično ograničavaju, ali uvek postoji prostor za saradnju. Moje duboko uverenje je da taj prostor treba popuniti ljudima iz kluba koji će očuvati duh “Čukarice”, jer su prošli kroz sve stadijume razvoja i razumeju način na koji ovaj klub diše.
Kada se stvore mogućnosti, bazu valja nadograditi onima koji će znanjem unaprediti sve čime raspolažemo. Za sada u tom smislu imamo partnerske, odnosno konsultantske kontakte, što je svakako dobro. Samo neki od ljudi sa kojima sarađujemo su doktor Srđan Vermezović, zatim profesor doktor Srećko Jovanović i niz relevatnih ljudi u pojedinim oblastima iz sveta karatea.

Kakvi su planovi “Čukarice” i gde Vi ovaj klub vidite u budućnosti?
Prioritet “Čukarice” je da poveća broj članova. Svakako nismo izgubili imidž koji smo imali, ali nije dovoljno da s vremena na vreme “izbacimo” ponekog takmičara. Klub takvog renomea, jednostavno, ne može da se zadovolji sadašnjim stanjem i zato nam je cilj da ovo ispravimo, stvorimo mušku i žensku ekipu u borbama i katama, dakle, ozbiljne i jake takmičare koji će vratiti u vrh prepoznatljivu školu karatea kakvu je “Čukarica” oduvek negovala.

Nenad Koropanovski
rođen je 8. februara 1974. godine u Beogradu. Na Fakultetu fizičke kulture diplomirao je 2001. godine na temu “Osnove sistema za praćenje sportske borbe u karateu”. Završava magistarske studije. Nosilac je crnog pojasa 3. dan.
Osim kao trener, radio je i kao predavač na Odseku za borilačke sportove na Višoj školi za sportske trenere u Beogradu, demonstrator na predmetu “Borenja” na FFK, te trener ženske seniorske reprezentacije u borbama i trener i selektor mlađih uzrasnih kategorija.
Visoko obrazovanje i stručnost potvrdio je u više navrata ostvarivši zapažene rezultate sa pojedincima i klubovima koje je trenirao. Sportsku svestranost pretočio je i u instruktorski rad u skijanju, projektovao je i realizovao program sportsko-rekreativnih aktivnosti za decu predškolskog uzrasta